Milivoj Bešlin: I žrtve i zločinci imaju naciju

0
194
Screenshot/KTV

Istorija, kao nauka, nema onoliko pravilnosti koliko imaju prirodne nauke. Ali jedno od zakonitosti je da nema masovnih zločina u istoriji modernog doba iza kojih nije stojala državna sila i/ili ideologija koja je pokretala mase da čine zločin. Individualizaciju krivične odgovornosti za počinjene zločine nikako ne bi trebalo mešati sa političkom odgovornošću ideologije, verske ili nacionalne, u čije ime su zločini počinjeni. Svaki pokušaj deetnifikacije genocida bio bi već totalna kontradikcija.

Piše: Milivoj Bešlin za Gradski portal

Još od definicije genocida koju je dao Rafael Lemkin, genocid je podrazumevao uništenje određene nacionalne, etničke ili religijske grupe, baš zato što je identitetski određena kao drugačija. Dakle, zločin se čini samo zbog nacionalne ili etničke pripadnosti žrtava. Čak i ako žrtve nisu sebe jasno percipirale kao deo stigmatizovane grupe predviđene za istrebljenje, počinioci zločina, najčešće pripadnici konkurentske nacionalne ili verske ideologije, svojim će im postupcima “učitati“ identitet. Nasilje je često generator etničke ili religijske identifikacije žrtava, kako je to odlično pokazao američko-kanadski istoričar Maks Berholc.

Upravo će strašni i masovni zločini nad Bošnjacima tokom prve ratne, 1992. godine, od relativno fluidnog, često višestrukog i kod mnogih nedovršenog „muslimanskog“ identiteta, kako je glasila zvanična odrednica u Jugoslaviji, načiniti da se procesi nacionalne identifikacije učvrste delovanjem dželata koji su javno, jasno i otvoreno delovali u ime ideologije srpskog nacionalizma. Najbolju definiciju događaja često daju sami akteri. Ratko Mladić je rekao da osvojenu Srebrenicu „poklanja srpskom narodu“ sa idejom da se “osvetimo Turcima na ovom prostoru“.

Navedeni ciljevi Ratka Mladića i srpskog nacionalizma u ratovima 1990-ih nisu ni novi, ni originalni. Upravo je to jedan od snažnijih dokaza da i stratezi i počinioci genocida imaju i naciju i ideologiju. Naime, kada vođa četničkog pokreta Draža Mihailović u Instrukciji svojim komandantima Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću (20. decembar 1941), piše: “stvoriti Veliku Srbiju“ … “čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata“ … “čišćenje Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa“… teško da ima nekoga ko ne prepoznaje neprekinuti idejni kontiniutet izražen kroz nepromenjene ciljeve te ideologije do ratova 1990-ih godina. Ili kada komandant Limsko-sandžačkih četničkih odreda Pavle Đurišić šalje izveštaj Draži Mihailoviću 10. januara 1943. “Akcija na desnoj obali Lima u srezu Bjelopoljskom završena je. Ista je izvedena tačno po utvrđenom planu. Rezultat ove borbe je: Potpuno su uništena sledeća muslimanska sela (nabrajanje…) Ukupno 33 sela. Žrtve: muslimana boraca oko 400; žena i dece oko 1000. Moral kod muslimana je potpuno opao.” Nesumnjivo je riječ o neporecivom idejnom i političkom kontinuitetu i nepromenjenim ciljevima nacionalističke idelogije, sprovođenim “u ime nacije” u ratovima četrdesetih i devedesetih godina 20. vijeka.

Vrhunac politike istrebljenja muslimanskog stanovništva, cilja koji nije bio novi u agendi ideologije srpskog nacionalizma, desio se poslednje ratne – 1995. godine. U julu, nakon pada Srebrenice, zone pod zaštitom UN, izvršen je masakr nad, po onome što do sada znamo, 8.372 muškaraca, dečaka i staraca, samo zbog toga što su bili bošnjačke nacionalnosti. Bio je to vrhunac politike zločina koji je primenjen u ratu u BiH, događaj koji će i Haški tribunal i stalni Međunarodni krivični sud, ali i parlamenti gotovo svih demokratskih zemalja na svetu proglasiti genocidom – izvan svake sumnje! Ipak, srebrenički genocid nije izolovan događaj, još manje incident ili anomalija tokom rata u BiH. Zauzimanje Srebrenice i masakr tako širokih razmera nad preko 8.000 ljudi za nedelju dana bio je tragični kontinuitet i nastavak nacionalističkog ratnog pohoda bosanskih Srba potpomognutih Miloševićevom Srbijom, sa ciljem ovladavanja teritorijom istočne Bosne i Podrinja i progona gotovo celokupnog nesrpskog stanovništva koji je izvršen tokom rata 1992–1995. Dekontekstualizovati Srebrenicu, proglasiti je toliko različitom od ostatka Podrinja bilo bi isto što i genocidne namere svesti na jedan grad u BiH; oglasiti genocid, kako je već primećeno, “opštinskim slučajem“. Sistematska etnička čišćenja i masovna ubistva i logorisanja Bošnjaka opustošila su i druge istočnobosanske gradove: Foču, Višegrad, Zvornik, Bratunac, Bijeljinu, Goražde, kao i gotovo sva sela širom Podrinja.

Ostatak teksta pročitajte na linku OVDJE.