Poslije dugo godina sudbina ih je spojila u Beogradu i vratila u rodni kraj, gdje su otpočeli novi život.
Na par kilometara od Prijepolja je Sedobro. Za jedne selo, za druge prigradsko naselje. Od davnina datira priča da mu je Sveti Sava dao ime “jer je u njemu sve dobro”. Kad je kroz stoljeća zagubljeno “v” iz složenice po kojoj je mesto nazvano – ne zna niko. Pa ni Varaklići, mladi bračni par, ali njima je sve na dobro krenulo kad su se vratili ovdje, u zavičaj, piše “Blic”.
Danas, svoji na svome, sa fakultetskim diplomama, žive od posla za koji se školovali nisu. Suše voće i ne žale se.
Dragana (30), devojački Ninčić, i Aleksandar Varaklić (32) znaju se cio život. Odrasli su u Sedobru kao drugovi, komšije. A sudbina ih je spojila u Beogradu gde su se kao studenti zavoleli. Ali ni on, inžinjer elektroenergetike, ni ona, diplomirani turizmolog sa masterom za marketing i trgovinu, nisu mogli da pronađu posao.
Odlučili su da se venčaju i vrate u Sedobro. Na sve što su bili nezaposleni, presudna je bila Draganina odbojnost prema beogradskoj svakodnevici. A opet, držala se Svetog Save, da je u Sedobru sve dobro i da će im krenuti nabolje. I krenulo im je po povratku kući na roditeljskom planu, dobili su ćerku, ubrzo i sina.
“Deca su došla, ali ni Aleksandar ni ja nismo radili. Nismo imali ni kapital da u nešto uložimo, ni hrabrost da se zadužimo, a u Prijepolju naći posao više je nego teško. Rešili smo da pratimo oglase za dodelu podsticajnih sredstava, ali ne polažući veliku nadu”, priča Dragana Varaklić.
Te 2015. Regionalna razvojna Agencija “Zlatibor” iz Užica raspisala je konkurs za dodelu startap kredita početnicima u biznisu. Aleksandar se prijavio na konkurs, pa kada je prošao prvi krug, krenuo na obuku za izradu biznis plana. U početku su hteli da se posvete malinarstvu, ali te godine u Prijepolju je došlo do hiperprodukcije.
Suhe šljive
“Tada je površina pod zasadima povećana za 200 odsto. A ja se nikad nisam držala devize “kud svi, tu i ja”, nego suprotno. S obzirom na to da imamo šest hektara pod raznim sortama voća, odlučili smo da konkurišemo za sušaru. I dobili smo novac”, nastavlja Dragana.
Beše to pred kraj godine kad je sezona već uveliko bila prošla. Naredne, 2016. su još bili početnici u poslu, pa im je ona bez većeg uspeha promakla. Čekali su ciljano 2017, ali ona je totalno podbacila, toliko da nijedna voćka u celom kraju nije donela ni plod. A prve plodove svojih ideja Varaklići su ubrali prošle godine. Dok su se malinari bunili protiv loše cijene i kleli loše vremenske prilike koje su desetkovale rod, Dragana i Aleksandar su imali pune ruke posla.
“Sušili smo šljivu, ali nismo hteli da se na tome zaustavimo. Želeli smo da se usavršavamo, da pratimo trendove, učestvovali smo na seminarima, nastupali na sajmovima. Kada smo 2018. dobili poziv za Etno – sajam u Beogradu mislila sam gde ćemo sa suvim šljivama, to je već viđeno, daj da ponesemo neki finalni proizvod. Izložili smo suhe šljive punjene orasima i prelivene medom, poslasticu koja je poznata ali zapostavljena, i za nju dobili nagradu Sajma i odličan odziv kupaca”, priča Dragana.
Vazduh isušuje vlagu iz voća. I sve neprskano. Proširili su asortiman čipsom od jabuke, kruške i dunje.
Još jedan konkurs
Vidjeli u Sedobru da sušenjem voća Dragani i Aleksandru dobro ide, pa se i oni zainteresovali za isti posao. Prošle jeseni sušili su uslužno kod Varaklića. Tako su proširili posao i ponovo konkurisali te dobili sredstva za nabavku hladnjače.
Imaju još ideja, ali neće ih sve odjednom ispucati, uvodiće ih polako. Strpljivo, sad im je vreme saveznik.
Jedno brdo razdvaja Sedobro i manastir Mileševu. Zbog njega je i Sveti Sava navraćao u ove krajeve. I rekao da je ovde sve dobro. Dragani i Aleksandru jeste. Djeca im rastu, kuća odiše ljubavlju začetoj u studentske dane, posao cveta, sami su svoje gazde, od prirode žive i zdravo se hrane. Uspjeli su. Ni najmanji razlog nemaju da se pokaju što su napravili presudni životni polukrug dug 300 kilometara. Toliko ima od Beograda do Prijepolja.