Ja ne pristajem da me, po svaku cenu, svrstaju u pristalicu opozicije, jer se borim protiv sve trulijeg, agresivnijeg i bolesnijeg režima Aleksandra Vučića. Ja sam građanka koja ima svest o tome da političari, iz vlasti ili opozicije nisu moji vlasnici i da oni treba nama, građanima da podnose račune, a ne mi njima svoje živote, ocjenjuje u razgovoru za Danas Aida Ćorović, aktivistkinja nevladine organizacije Urban in i nekadašnja članica Pokreta slobodnih građana.
*Da li to znači da izlazite na proteste na koje poziva SzS? Imate ili nemate problem sa nacionalističkim predznakom na koji referišu kritičari?
– I da, naravno da mi smeta nacionalistički predznak koji ima jedan veliki deo opozicionog bloka, pre svega, koncentrisanog unutar SzS, ali mi još više smeta, najblaže rečeno, ono što ova bezumna i kriminalna vlast radi. Moram priznati da svakodnevno vodim svoj „unutrašnji dijalog“ u vezi ovog pitanja, vagam da li je svrsishodno i učinkovito ignorisati ovakvu opoziciju sa hiljadu mana ili zapušiti nos i podržati svaku opciju koja koliko-toliko može da artikuliše sve snažniji bunt protiv Vučićeve tiranske vlasti. Volela bih kada bi Srbija imala dovoljno jaku građanski orijentisanu opoziciju i građansku svest o tome gde su nas nacionalizmi uvezani s kriminalom doveli. Međutim, mi takvu mogućnost izbora nemamo i čini se da ćemo opet vagati između dva zla i računati da u nekoj bliskoj budućnosti otpočnemo sa stvaranjem ozbiljnijeg građanskog okupljanja i angažovanja.
Na društvenim mrežama neko je postavio pitanje o tome koliko će vremena proći dok patriotski deo SzS ne zatraži suspenziju protesta zbog okupiranog Kosova.
– Nisam sigurna da li sam ja prava adresa za ovo pitanje, a još manje sam sigurna da znam šta se dešava unutar opozicionog bloka koji okuplja nacionalistički obojeni deo SzS. Mislim, ipak, da i najveći zagovornici stava da je Kosovo neotuđivi deo Srbije (Dveri, DSS), u ovom času prevashodno razmišljaju kako da Vučića sklone s vlasti. Doduše, ja se bojim da će nas u danu i danima koji će uslediti posle Vučićevog pada tek sačekati problemi čije razmere, kao društvo, ne možemo ni da pretpostavimo, da ćemo se suočiti sa ambisom o čijoj dubini, u ovom trenutku, i ne sanjamo. Nisam sigurna koliko će Kosovo, kao trenutno najvažnija tema, u takvom spletu okolnosti moći da mobiliše i najzadrtije nacionaliste.
Saša Janković je dao ostavku na čelu drugog opozicionog bloka. Između ostalog je tu odluku obrazložio i rečenicom, koja glasi: „Takođe, hoću da budem kristalno jasan: smatram da zamena jedne greške drugom, makar i manjom, ne donosi prave promene. To je rađeno proteklih 30 godina i rezultate toga danas živimo“.
– Meni ovih dana stalo u ušima odzvanja ona antologijska rečenica kralja Ibija – dajte mi drugi narod… pa, ćete videti kakav vladar mogu da budem. Takođe, ja bih uzvratila drugim pitanjem – a, šta je alternativa, šta je rešenje!? Da čekamo da nas Vučić sve pobije? Da sedimo i čekamo da se nekako, neverovatnim spletom okolnosti pojava „neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“? Da nas posete vanzemaljci i reše problem umesto nas? Žao mi je, ali je činjenica da živimo u kanalizaciji i da smo do guše u fekalijama i svako kontepliranje da su i ostali loši i da opet biramo manje zlo je, nekako, defetističko. Ali, zašto da mi, građani, ne iskoristimo proteste i sve jasniji i vidljiviji bunt i damo svoje viđenje problema, da ih usmerimo ka opoziciji i da od njih zahtevamo jedan drugačiji pogled na situaciju!? Snažno organizovani, sa jasnim ciljevima i spremni da ne odustajemo od svojih zahteva, mi možda i uspemo da ostvarimo neke od naših osnovnih zahteva. Ovde pre svega mislim na zahteve koje vrednosno menjaju društvo i čine civilizacijski otklon od devedesetih.
S druge strane, Dragan Đilas kaže da oni koji nisu podržali i učestvovali u prethodna dva protesta nisu opozicija u Srbiji. Nema sredine, ili ste protiv ovog zla koje vlada, ili ga podržavate, smatra on.
– Ne bih bila tako isključiva i koristim priliku da gospodinu Đilasu poručim ili, tačnije, da ga zamolim da pokuša da stavi u stranu svaku vrstu isključivosti i ucene, jer ova njegova poruka se i tako može čitati. U mom okruženju je mnogo ljudi koji nisu zaboravili razočarenje svim onim što tadašnja DS nije uradila, a trebalo je. Svi ključni ljudi okupljeni oko SzS, a imaju nekakav građanski predznak su već viđena lica, da ne kažem, potrošeni političari i oni koji su na različite načine doprineli da se Srbija danas nalazi u fazi totalnog raspadanja. Zato je dobro da ne postavljamo ultimatume jedni drugima ili tačnije, političari nisu u poziciji da nas svrstavaju i trpaju u bilo kakve fioke, nemaju prava da nas stavljaju na svoju i suprotnu/ suprotstavljenu stranu. Ako žele bilo kakav ozbiljan pomak, opozicioni političari će morati da počnu da slušaju šta im mi građani poručujemo, moraće da počnu da razgovaraju sa nama i da čuju šta to imamo da im poručimo, jer, radi se o budućnosti svih nas, ulog je ogroman, radi se, bukvalno, o fizičkom opstanku Srbije. U takvim okolnostima nema mesta za ultimatume. Paradigma uslovljavanja i ultimatuma je Vučićev zaštitni znak, ona ne sme da postane deo političkog programa opozicije.
Šta mislite o bojkotu izbora? Slažete li se sa ocjenom Radomira Lazovića iz NDB da je od ovakvih izbora jedino gori neuspeo bojkot?
– Mislim da je to jedina ispravna odluka kada se radi o izborima. Opozicioni akteri su dužni da učine sve da raskrinkaju, obesmisle i javno demontiraju sprdnju koja je napravljana od izbornog procesa i da na svakom koraku, u svakom gradu i opštini govore o tome. Potpuni bojkot je jedina ozbiljna alatka, da ne kažem čak i jedina delotvorna alatka koja bi svima u Srbiji, ali i blasfemičnoj međunarodnoj zajednici pokazala i ogolila, bar donekle, zloupotrebu izbornog procesa od strane sve bezočnije i agresivnije Vučićeve kamarile. I sasvim sam saglasna da bi posledice bile katastrofalne ako bi bilo ko iz opozicije odustao od te namere i sa/učestvovao u besmislenom i vulgarnom cirkusu u šta je SNS pretvorio same izbore, ali i sve ono pre i posle toga. Takođe mislim da bi i građani morali da počnu sa primenom i demonstracijom potpune građanske neposlušnosti, sa blokiranjem institucija i iskazivanjem odsustva straha. Sasvim sam svesna da Vučićevo glavno oružje postaje sila, da neće prezati od upotrebe i zloupotrebe svake vrste prisile, terora i zastrašivanja, ali ako disperziramo svoje nepristajanje na to, ako nas iz dana u dan bude sve više i njihov fokus će slabiti, a snaga sile postati disperzirana i rasuta. Negde moramo povući liniju jer smo došli do tačke kada se radi o golom opstanku, pa je na nama da izaberemo – mi ili oni!