Aida Ćorović u BUKA podcastu: Srbija živi jednu vrstu psihoze već 30 godina

0
210
blank
Scresnhot> ZouTube/Koraci

“Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrascu kolektivne volje, palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva ili utisak produženog života pod okriljem porodice“, opisuje palančanina Radomir Konstantinović u svojoj knjizi “Filozofija palanke“, govoreći kako je naše iskustvo palanačko, a kako palanka ne voli ništa drugačije, ništa što stvara, ništa što izlazi iz obrasca.

Iako prvo nesvjesno, a kasnije njegovano i ponosno, iz obrasca je iskočila Aida Ćorović. Po vokaciji istoričarka umjetnosti, po zanimanju nezaposlena, po opredjeljenju mirovna aktivistkinja. Dok su se dojučerašnji protagonisti bratstva i jedinstva preobražavali u do tad ne viđene nacionaliste i mrzitelje Ćorović je ostala vrijedna jednoj ideji – ideji ljubavi.

30 godina kasnije najviše je ponosna što su njeni stavovi bili sve čvršći, a otpor neupitan. Kao posljedica izlaska iz palanačkog obrasca i odbijanja skrivanja u kolektivitetima na svakom pedlju Srbije je manjina, nacionalna, ideološka. U BUKA podcastu, između ostalog, odgovora na pitanje kako je danas biti manjina u Srbiji.

“Nije lako ne pripadati nijednom krugu, nikakvoj interesnoj grupi, previše si izložen kad si sam, previše si ranjiv ili ranjiva, ali ja ne bih promenila takvu vrstu statusa u svom životu. Ja u ovom trenutku nemam posao, snalazim se, radim povremeno sa prijateljicama ako mi ponude neki poslić ili sama pokušavam da kreiram neki svoj posao, ali ne bih se nikada priklonila mainstreamu pogotovo ne trenutnom političkom mainstreamu jer je on potpuno profašistički, nešto što ja nijednog trenutka ni u hiljaditom delu mozga ne promišljam o tome da na bilo koji način budem deo te priče“, kaže Ćorović.

Aktivizam i građanski otpor neki stariji građani gaje još iz vremena zajedničke države, neki od 90-ih, neki od promjene vlasti. Neki su bili dio tog, bar tada prisutnog, dijela građanske nade, ali su se vremenom ili predali ili prodali.

“Nisam se ni prodala, nisam se ni predala. Naravno da sam mogla i to sam mogla da se prodam za veoma, veoma, kako se to kaže kolokvijalno, besne novce. Ja sam imala više puta pozive od političkih stranaka pogotovo od ove sada ekipe na vlasti. Otvoreno mi je nuđen posao, to bi naravno značilo s druge strane da će meni usta biti zatvorena, otvorili bi mi se neki putevi, ali bi mi usta bila zatvorena. Ja to prosto niti mogu da varim niti to ide uz moju ličnost. Vidim da mnogi ljudi oko mene koji su zaista važili za neke simbole građanskog otpora polako posustvaju i odustaju. Ja donekle mogu da razumem, mogu da razumem kada su u pitanju deca, bolest dece, za to zaista imam empatiju, ali nemam razumevanja niti želim da imam razumevanja ako je u pitanju čisti luksuz i ako su onako potpuno lukrativni razlozi ako neko živi pristojan život, ali želi da živi još pristojnije, luksuznije, za takvu vrstu predaje nemam razumevanja“, odgovara Ćorović.

Iako može da konstatuje da li se ljudi predaju ili se ne predaju, napominje da je odgovorna jedino za sebe i svoje postupke.

Do kad će ratni zločinci biti ikone srpskog nacionalizma?

Ćorović se prošle godine našla u centru medijske pažnje kada je privedena nakon što je jajima u centru Beograda gađala mural posvećen pravosnažno osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću. Potezi vlasti oslikavaju ideologiju vladajuće garniture, pa je i odgovor na pitanje do kad će ratni zločinci biti ikone srpskog nacionalizma unaprijed poznat.

“Pa sve dok je na vlasti ta ekipa koja je napravila ratove 90-ih, koja jeste kreator svega ono što nam se desilo, što je razorilo Jugoslaviju. Dok god su oni na vlasti, njihovi pipci, sve dok službama bezbednosti vladaju ljudi koji su i onda kreirali rat, da budemo načisto da nemamo iluzije, to su ljudi koji su stvorili rat u Jugoslaviji, koji stoje iza ubistava, iza zločina. Taj mural jeste jako važan jer je srpska politička elita u ovom trenutku radikalna, to što se oni sada zovu SNS je potpuno nebitno, to jesu radikali, i svi oni koji su 90-ih učestvovali u ratu sada govore sljedeće – da, Ratko Mladić jeste naš heroj, da – mi stojimo iza Ratka Mladića, da – mi jesmo radili ratne zločine, i da – mi bismo to opet radili samo da ponovo imamo priliku “, odgovara Ćorović.

Pojašnjava da se Srbija ne može izvući iz ralja nacionalizma sve dok su na vlasti takve politike i takvi političari koji proizvode dekonstrukciju.

“Oni nisu sposobni za bilo kakvu vrstu odmaka, ni za kakvu katarzu, oni su prosto zločinci, to je u njihovoj biti, to je njihova srž. Njihova srž je dekonstrukcija, nikako konstrukcija. To je esencijalno zlo.“

Promjene su moguće jedino stvaranjem nove snage koja je spremna da Srbiju povede u drugom pravcu. No u ovom trenutku ne vidi takve kapacitete i takve politike.

“Nama je i opozicija odreda nacionalistička. Srbija ima opoziciju koja se u najvećem delu dodvorava nacionalističkom biračkog telu, njihova retorika je nacionalistička. I kada pominjete mural, bilo je vrlo upadljivo ćutanje opozicije ili slabašni glasovi kritike onoga što smo Jelena Jaćimović i ja uradile. Srbija nema ozbiljnu građansku snagu, građansku opciju. Srbija na svu sreću ima hrabre, izuzetne pojedince osvešćene pojedince, ali je naš ogroman problem što smo nedovoljno povezani što praktično nemamo nikakvu medijsku zastupljenost“, primjećuje Ćorović.

Teme suočavanja s prošlošću su, vjeruje, nedobrodošle za opoziciju.

“U Srbiji ne postoji želja za suočavanje s prošlošću, ne postoji u medijima, ne postoji među političarima“, kaže Ćorović dodajući da to dugoročno zakopava budućnost Srbije.

Mišljenja je da su i ekološki problemi i sumnjiva ulaganja stranih kompanija posljedica 90-ih kada je nacionalizmom zatupljena svaka oštrica reakcije.

“Srbija se sada anektira od strane kineskih kompanija, drugih međunarodnih kompanija, mi ćemo za nekoliko godina biti sluge u sopstvenoj kući, a to je sve počelo 90-ih godina kada smo prigrlili nacionalizam, mržnju i zlo.“

Zabrinjava i nepostojanje volje za odmak od takvih politika i filozofija koje prelaze na nove generacije.

“Srbija živi jednu vrstu psihoze 30 godina. Srbija i većina građana u Srbiji više ne može da napravi bilo kakav racionalan izbor. Mi kolektivno živimo jedno ludilo. I u tom ludilu nemamo nikakav racionalan odnos prema 90-im. Vi ćete čuti da mladi ljudi govore da smo mi bili žrtve i kad ih pitate – dobro je li neko došao iz Bosne da puca ovde, nemaju odgovor na to pitanje. Naravno da nemaju, naravno da ne žele znati šta su srpska vojska, srpska policija, srpska paravojska radile u ostatku zajedničke domovine, prosto se ponavlja mantra da smo mi bili žrtve. Iz jedne takve ubeđenosti i takve šizofrene situacije naravno da proizilazi ovaj odnos prema Rusiji. I on pokazuje da smo svi mi u jednom kolektivnom stanju ludila, a pritom da duboko živimo komplekse niže vrednosti, strahove“, zaključuje Ćorović.

“U svetu palanke, važnije je dobro držati se ustaljenog običaja, nego biti ličnost“, napisao je Konstantinović, a naše palanačko iskustvo tome svjedoči. I pored sveopšte njegovane palanke, ličnosti ipak ima.

Izvor: Portal Buka