Kako je moguće da država koja je, tokom NATO bombardovanja, počinila ratni zločin nad 6.500 kosovskih Albanaca, uzima sebi za pravo da odlučuje o nečemu na teritoriji na kojoj je za tako kratko vrijeme učinila takve stvari.
Ovo pitanje postavila je Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, na tribini “Pomirenje, suočavanje s prošlošću i region – gde smo i kuda idemo?“, u organizaciji beogradskog forumZFD-a, piše list Danas.
Pored nje, na konferenciji su učestvovali ambasador Velike Britanije u Srbiji Denis Kif i nekadašnji glavni tužilac Srbije za ratne zločine Vladimir Vukčević. Konferenciju je vodila novinarka lista Danas Jelena Diković.
Diković je na početku konferencije postavila pitanje i učesnicima, konstatujući aktuelnu situaciju u Srbiji u nekoliko suštinskih rečenica, da od 2014. nije podignuta nijedna optužnica za ratne zločine na Kosovu, da državni zvaničnici i članovi Vlade negiraju genocid u Srebrenici i promovišu osuđene ratne zločince, kao i da se uživo u program televizije sa nacionalnom frenkvencijom uključuje osuđeni počinilac srebreničkog masakra Ratko Mladić.
Britanski ambasador je istakao političku štetnost poricanja i negiranja odgovornosti za počinjene ratne zločine, navodeći da se sa zabrinutošću prati zaustavljanje tranzicione pravde koja je suštinski uzrok regionalne nestabilnosti. On je naveo da je Haški tribunal završio svoju ulogu, ali da je neophodno da svi ratni zločinci budu kažnjeni, odnosno da svaka država regiona treba da se suoči sa sopstvenom odgovornošću koju je stekla tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije.
Osvrćući se na 2003. godinu, kada je počelo sa radom Tužilaštvo za ratne zločine, Nataša Kandić je konstatovala da je aktuelna situacija teško razumljiva, jer je početak procesa utvrđivanja odgovornosti za zločine bio iznenađujuće dobar.
To je bilo, istakla je Kandić, možda previše dobro za sam početak. Toliko ima podataka, građe, krivičnih prijava, predmeta prebačenih iz Haga, a Srbija je, rekla je Kandić, sve dalje od vladavine prava.
Kao posebnu opasnost za dalji pad i ovako lošeg stanja u toj oblasti, osnivačica FHP-a i koordinatorka REKOM-a istakla je činjenicu da je glavna tužiteljka za ratne zločine Snežana Stanojković u svom programu, na osnovu kojeg je izabrana na tu funkciju, navela da bi trebalo uvesti praksu suđenja u odsustvu.
Vukčević se nadovezao na ovu tvrdnju konstatujući da u vrijeme njegovog mandata takva praksa nije postojala, i pohvalio se pokretanjem dva velika procesa – suđenje za genocid u Srebrenici i zločin u Štrpcima. Promjenu političke klime, nakon, takođe, dobro ocijenjenog početka, Vukčević je ilustrovao zaustavljanjem suđenja za zločin u Ovčari.
Denis Kif je ponovio da zemlje regiona nisu dovoljno učinile u napredovanju u procesuiranju ratnih zločina, ističući da je neobično da su se sve zemlje složile oko broja žrtava, a da postoji konstantan otpor da se odgovorni za te žrtve i kazne.
Osnivačica FHP-a je napmenula da i pored konstatnog negiranja srebreničkog genocida od strane najviših državnih predstavnika, među kojima je navela i nekadašnjeg predsjednika Srbije, Borisa Tadića, država ipak priznaje genocid, s obzirom na to da je Haškom tribunalu isporučila upravo osumnjičene za genocid.
Denis Kif je na pitanje Jelene Diković o tome šta misli o prekrajanju granica kao ishodištu kosovskog dijaloga, uz nelagodu rekao da ne bi o tome da govori, ali je dodao da ne misli da je taj proces lak, da su preostala teška pitanja da se riješe, kao i da Velika Britanija podržava ulogu EU u razgovorima Srbije i Kosova.
Ovdje se smatra da su svi Albanci teroristi, konstatovala je potom Nataša Kandić, ukazujući na suđenja kosovskim Alabancima, koja se odvijaju u Nišu, protiv kojih niko nema ništa. Govoreći o osnivanju vojske Kosova, Kandić je istakla paradoks da se u Srbiji to osuđuje, iako bi, kako je rekla, profesionalna vojska, bila garant bezbjednosti ne samo Srba na Kosovu, već i svih ostalih.
Kandić je ukazala na pogrešnu interpretaciju nasilja na Kosovu 2004. godine, 17. marta, rekavši da jeste tada ubijen određeni broj Srba, ali isto tako je ubijebn i određeni broj Albanaca. Potom je istakla podatak da na Kosovu živi 100.000 Srba koji nisu prognani.