Lim se sja ispod sunca, a asfalt se topi ka stara razglednica. Krenija san na jugoistok, u Sandžak, točnije u Prijepolje – grad koji nije ni selo ni metropola, već nešto među: malo sićanje, malo zaborav. I sve šta san tamo zateka, ka da san već negdi čuja – u splitskin kavanama, kad bi netko iz Sarajeva tiho zapiva o Sandžaku, pa kava stane u grlu.
Piše: Marko Sedlar (Lito Gospodnje 2025)
Kava s okuson tišine
Sija san u lokal čudna imena konobar s ozbiljnin licen nosi mi kavu, gorku, s puno cukra.
Za susidnin stolon netko šapće: “Znaš li da su onomen mladiću uho odrizali? Bošnjak je bija.”
Znan. Znan i za ubijenog Ćeliahmetovića iz Priboja. Znan da za to niko nije odgovara. I da se šuti.
Splitske priče i zaboravljeni hodža
U jednoj splitskoj konobi, dok je sunce palilo rivu, jedan stariji gospodin je reka:
“Pačariz, bolan, to ti je bija junak! Hodža vitez! Ima je i poštanske markice, u Hrvatskoj.”
Markice? Junak?
Dok su neki bježali prid nožen, taj hodža Pačariz nosija je pušku i vodio slavnu bojnu.
Danas ga neki u Sandžaku spominju šapton – ka da još čeka svoj trenutak da se vrati.
Dimije, sloboda i strah
U Prijepolju žene nose svašta – i dimije i traperice. Ali ispod svega vidiš nešto drugo: strah i tišinu.
Jedna mi je rekla: “Dimije se danas više ne tribaju nosit, ali šutnja se mora.”
Govoru in da su slobodne. Nude in putovanja, karijeru, “moderni život“ i ucjenu. A onda dođu igla, ulica i nevidljivost. Sve zamotano u lipe riči – tolerancija, napredak, prava.
Pisme koje bole
Na vašaru, tamo prik’o brda, čula se pisma:
“Turkinja se pred džamijom klela,
da je samo Srbina volela.”
To nije 1941. To je iz Požege, 2025. I nije šala. To je stvarnost. Sve to potiče iz kompleksa od one još iz turskog vakta:
“Ajduk Veljko bio mi je dragi,
dok su opanci šetali se stari.”
Nema više junaka, ali zato ima pisama. Nema više koljača, ali zato ima murala. Nema više fašizma – jer je prominija ime. A u Prijepolju se na to ne odgovara. Samo se gleda u zemlju. Jer svi znaju – kad krene pisma, zna se ko prvi strada.
Epilog s mosta
Dok san prelazija most na Limu, sunce je palilo zadnje komade asfalta. U meni je ostaja grad – šapton, ne ričima. Grad šta miriše na katran kavu.
Grad šta šuti – jer kad bi progovorija, triba bi puno toga objasnit i one što su šaptali, i one što su pivali, i one što su pucali. Sve koji su zapisani.
A ko još danas ima vrimena za istinu?
Opraštam se po drugi puta od ovog mista. Ima nešto u toj tišini što podsjeća na Hodžu – ne po onome što je bija, nego po onome što opet može doć. Jer povist, znaš, ne dolazi na zvono. Vrati se kad se najmanje nadaš.
A u Prijepolju – ka i svugdi di ljudi dugo šute – kad se nešto vrati, zna bit i jače nego prvi put.
Zato pazimo šta prešućujemo. Jer šapat zna postat povik.
Izvor: Slobodna Dalmacija