Možete se vi tome smijati koliko hoćete, ali je tih nekoliko predratnih godina u našoj kući mačak Hekac bio, objektivno, glavna i najvažnija persona. Znalo je biti da postanem ljubomoran, napravim scenu, opsujem: bolje ga hrane i paze nego mene. Volim ga i ja, što jest-jest. Ja sam mu i skratio ono Mirandino, iz Homera, Hektor, na sarajevsko Hekac. Fino mu je leglo. Brže reaguje. J…, da izviniš, klasičnu književnost. Ni ova današnja, živa, nikome ne treba, pa šta s njima raditi nego – zafrljaus na tavanaus? Ali Hekac, to je druga priča.
Treći je dan kako ustajem u pet sati ujutro i obilazim sva dvorišta svih zgrada u kvadratu koji, sijekući se po linijama istok-zapad i sjever-jug, čine Titova i Sutjeska, Kralja Tomislava i Đure Đakovića. Znalo se i ranije događati da Hekac ode u “votaži“, pa se vrati olinjao i gladan, i sve bude uredu. Ovo se baš odužilo i stanje u kući nikako nije normalno. Hoće nešto u zraku da pukne. Nema Hekca. Gdje li nam je Hekac?
Sve sam već obišao, u svaki budžak po dva-tri puta zavirio, nade je sve manje, misli su sve crnje. U rano jutro nema ljudi, lako mi je zavirivati ispod parkiranih auta, vidim stanje stvari na krovovima udžerica i šupa, sve vidim, ali Hekca nema pa nema.
Izišla u dvorište Koreje starica, tek svezala mahramu oko glave, zahvata vodu s avlijske česme. Virkala je ona mene i jučer iza pendžerske zavjese, između dviju šarenih saksija, ali nije izlazila. Sad pita:
– A šta to tražiš, komšija, dina ti?
– Tako i tako. Mačak. Hektor. Turundži boje. Pametan k'o insan. Samo što ne govori.
– Bogami, ako je prošlo toliko dana, nema ti od tog ništa. Moli Boga da ga je neđe kakvo auto satralo. Da ga se nisu dočepala Sašina raja. Oni to čereče po tri sata, to im je k'o neki merak. Mi ovdje navijemo radio do daske da ne čujemo. I mačka vrišti i zapomaže k'o insan, nema razlike, ne dao ti Bog čut…
Stresam sa sebe jezu.
– Prekini, baba, života ti.
Na ulazu u Koreju, u onome poput tunela dugom i širokom prolazu, svoju Ladu parkirao je Sašin otac, psihijatar i pjesnik Radovan Karadžić. Valjda se moja jutarnja potraga odužila ili je on uranio na posao, helem, ugledasmo se i glasno pozdravismo sa desetak metara udaljenosti.
Podiže Radovan lijevu ruku uvis da mu se pred očima pokaže satni brojčanik, pa me upita, veoma zabrinuto, baš onako kako i treba svog pacijenta da pita psihijatar:
– Ama, šta radiš ovdje u ovo doba?
– Tražim Hektora.
– Kakvog, bolan, Hektora?
– Hekac, naš kućni mačak. Čudo jedno od pameti. Miranda mi plače povazdan.
Prasnu Radovan u smijeh, podiže kosatu glavurdu prema plafonu, pa je savija sebi u krilo, prsima naliježe na haubu.
– Ha-ha-ha! Ha-ha-ha! Ha-ha-ha! Ha-ha-ha!
Meni muka. Što mi se smije? Čemu se smije ovaj čovjek?
Reknem za Sašu i Sašinu raju.
Savladao je nekako taj svoj smijeh, sjeo za volan. Prestalo je u tunelu odjekivati ono „ha-ha-ha“, a sad ga čujem i razumijem šta govori:
– Pitaću Sašu. Ako išta saznam, javiću ti. Banda je to.
Bio je sunčan dan, februara 1992.
Nisam više nikad vidio ni komšiju Radovana Karadžića ni kućnog mačka Hektora, zvanog Hekac.
U san mi ponekad, bez ikakvog povoda, dođe glasan, umnožen, muški smijeh. Dugo odjekuje nekakvim širokim, pustim hodnicima.
Izvor: Odlomak iz knjige Abdulaha Sidrana “Oranje mora“