Postizborni odjek ulazi u finiš. Ako se nešto može zaključiti, nakon vulkanske erupcije prostakluka i bahatosti koji su lavom bezumlja preplavili Sandžak, to je da Bošnjaci žive jednom nogom u realnosti, dok su drugom čvrsto uronjeni u iluzije i mitove.
Piše: Dr. Esad Kučević
Slika nije baš najbolja, jer podrazumeva ravnopravnost oštroumnosti i avanturizma. Ako se ne varam, tu nema ravnoteže, već hipnotička uobrazilja odnosi višestruku prevagu. Zato je svaka racionalna analiza osuđena na nedovoljnost i promašaj, ako ne uračuna delirijumsko stanje u kojem se nalazi svest tzv. birača.
U predizbornoj kampanji, na sandžačkoj tromeđi, bilo je dana radosti.
Međutim, u predratnoj psihozi, prednjačili su teški dani. Neizvesnost i iskustvo, da učimo da živimo. Na kontinentalnom Golom otoku, među pojedincima, iz krem društva namazanog.
U zadnjoj pošti. Bežeći od čekića i nakovnja. Životarimo. Pod još nerazjašnjenim okolnostima. Tamo gde nada umire prva, zablude su večne. Dok se jedni guraju, drugi kuliraju.
Poput umiranja, u anestezirajućim mukama. Kad si poharan, nisi sav svoj. U tradicionalno velikoj igri, oduvek, u toku je nameštaljka malih brojeva.
Formula po kojoj je univerzum skliznuo na bok. Varvari (ni)su među nama. Ali, sveznajući referenti za ONO i DSZ, ponavljaju: nema puta ka miru. Mir je put.
I onda, istočni narativ. O usamljenoj pobedi geografije nad istorijom. Kao da Sandžak nije ni Srbija, ni Crna Gora, ni Bosna i Hercegovina. Niti je svodljiv na jednu kategoriju zapadne filozofije ili istočne politike.
Sandžak je 3 u 1. To su i bošnjačke crne kutije. Nikako ideološka fobija, već susret sa kovertiranim strahom od interesa. To je lepljivi pogled, što kroz bošnjački prozor, netremice prati bistri sevdah u mutnom Limu, Ibru i Raški.
Sandžaklije su u vremenskoj kapsuli. Ono što je za naprednjački Beograd san, to je za tromeđu košmar. Opšteprihvaćena tabloidna istorija, u koju je ubačeno 800 nepostojećih godina. U iščekivanju da se podmladi naš srednji vek, dominira seoba epskih desteraca, u najviša zakonodavna tela, na Andrićevom vencu, u Nemanjinoj, u Novom Beogradu…
Patriotizam je iza desnog partiotizma. U prvom licu je nepobedivost. Ko misli drugačije, ima – pravo. Da misli. Samo, za sebe.
Primitivne matrice plasirane su i tokom histerične kampanje. Bezočno, bahato i militantno trijumfovao je ruski narativ. Nije onda neobično što je šest osuđenih ratnih zločinaca – Vojislav Šešelj, Vladimir Lazarević, Veselin Šljivančanin, Nikola Šainović, Dragan Vasiljković i Vinko Pandurević, podržalo liste i kandidate vladajuće koalicije SNS-SPS. Pa, još i pet demek akademika SANU.
I naravno Rasim Ljajić. Omiljena definicija ljudskog mosta. Otvoren za svaku vrstu koalicije. Nekad je sarađivao sa Šešeljevima radikalima, nije imao nagon za povraćanje na Koštunicu, bezgranično je obožavao Tadića, klanjao se Nikoliću.
I naravno. Opet, neka bude, neka bude… Rasim Ljajić. Po njegovom diktatu Aleksandar Vučić je počasni građanin Novog Pazara. Već sedam godina, još iz premijerske ere, Ljajić je fasciniran radikalnim gospodarom života i smrti, uprkos sprovođenju svake aktivnosti, zbog aktivnosti same.
Biznis, ali fer. Hoće sad i hoće sve. Valjda je zato Rasim Ljajić, predsednik bar tri stranke. Jedne lokalne, druge rezervne, a treće republičke.
Matematika, ćirilicom, iako dve poluistine ne čine istinu. Komšiji nije crkla krava, a pristižu i druge neočekivano loše vesti.
U Novom Pazaru se izbori ponavljaju na šest mesta, incidenti ispred ambasade Srbije u Berlinu, umalo tuča u redu za glasanje, promocija proalbanske politike…
I tako dalje…do u nedogled.
Svaka kampanja, u Sandžaku, u znaku je pobedničkih ambicija SDA, SPP i SDP. Kao u paralelnim dunjalicima koji se ne dodiruju, pobeda je njihova ključna reč. Čak i ispred slobode, koja je za SDA sinonim nezavisnosti, za SDP mogućnost da se posluje i glasa, a Muftjinom amanetu jedno i drugo.
To su tri univerzuma, tri stepena ljudskog uma i nespojiva postojanja. Eksponirani nacionalizam se svodio na formulu “Mi pa mi”. Nimalo slučajno, jer je nacionalizam, kao što reče Danilo Kiš, “ideologija banalnosti”, a banalnost je nespojiva sa stvaranjem.
Nažalost, između politike mitova i politike realnosti, Bošnjaci u vanrednoj situaciji redovno izaberu prvo. Dogmatskim tabu povodom, parafraziram Lava Šestova:” Veća je politička razlika između dva Bošnjaka, nego između orla i čempresa. Više se razlikuju, nego biljne i životinjske vrste”.
Jad i beda političke religije. Dok, iz jednog od bezbroj kafića odjekuje :”Lipe cvatu, sve je isto ko i lani, hej”, iz Mirzinog jata dobacuju “Apsolutno, ja sam tvoj, apsolutno, ti si moj”.
U ime recidiva, virusni se zarazno smeju, ali vakcinaciju u tri brzine, niko ne pominje. Ni hroničnu nestašicu čiste pijaće vode, lokalna bespuća, ćorsokake, saobraćajni kolaps u Novom Pazaru ili rupe kraterke, niskonaponsku struju, improvizacije u obrazovanju, zdravstvu, kulturi, sportu …
Zahvaljujući ušima, a ne mozgu. U balkanskom Sibiru, uprkos izlasku iz frižidera, sandžačka stvarnost je – kvarnost.
I političko-religijska krajnost. Kao još jedan pokušaj da se prevari egzistencija.
Zato, bez straha, interesa i mraka, nijedan vođa ne sija.
Ali, nije svako Ture za vezira…
Izvor: Sandzacke.rs