Otkad su pobunjeni studenti izneli zahtev za raspisivanjem parlamentarnih izbora u Srbiji i najavili da će na budućim izborima učestvovati sa svojom listom, u srpskoj javnosti traju spekualcije ko bi se mogao naći među studentskim kandidatima za narodne poslanike.
Najveću radoznalost javnosti izaziva pitanje ko bi se mogao naći na čelu studentske liste, jer bi izbor potencijalnog kandidata za premijera označio i jasno ideološko usmerenje pokreta, piše Tomislav Marković za Odgovor.ba.
Pre nego što su se studenti dosetili republičkih izbora kao sredstva za rešavanje političke krize, mesecima je trajalo formatiranje profesora Filološkog fakulteta Mila Lompara kao idealnog predvodnika antivučićevskog bloka. Opoziciona građanska inicijativa ProGlas uključila je Lompara kao govornika na svojim tribinama širom Srbije, a malobrojni mediji koji nisu pod kontrolom naprednjačkog režima širom su otvorili vrata za profesorova razmatranja političkih i drugih teme, posebno o tome kako bi studentska lista trebalo da bude orijentisana.
Medijska kampanja, praćena botovanjem na društvenim mrežama, na kraju je urodila plodom, pa su studenti izabrali Lompara za glavnog govornika na Vidovdanskom protestu u Beogradu krajem juna. Njegov nastup označio je skretanje studentskog protesta udesno, a spekulacije o Lomparu kao lideru studentske liste, pa čak i kao opozicionom kandidatu na predsedničkim izborima koji bi trebalo da se održe 2027. godine, nastavili su se do dana današnjeg.
Čestitka za Karadžića
U čemu je problem sa Lomparom? Zašto je proevropski deo srpske javne scene duboko zabrinut zbog isturanja Lompara kao značajne političke figure? Koji su to ideološki i politički stavovi profesora Lompara koji gase nadu da će se Srbija vratiti na evropski put, da će konačno odustati od velikosrpskog projekta i da će ova zemlja najzad postati demokratska?
Odgovore na ova pitanja možda ja najlakše pronaći u odnosu Mila Lompara prema Bosni i Hercegovini, to je lakmus koji razotkriva svačiju ideološku agendu. Srpska književna zadruga, čiji je predsednik upravo Milo Lompar, objavila je ove godine sabrane pesme Radovana Karadžića. U prostorijama ove izdavačke kuće polovinom juna održana je promocija Karadžićeve knjige, na kojoj je učestvovao i potencijalni vođa studentske liste.
Nisu se promoteri zaustavili samo na kritičkim opaskama o poeziji, iako uporno tvrde da treba razdvajati književno delo i autorov život, već su Radovanu Karadžiću poslali i telegram u kojem su mu čestitali osamdeseti rođendan. U čestitki su, između ostalog, naveli kako je upućuju “s verom i nadom da će pravda najzad pobediti i da ćemo buduće tvoje rođendane slaviti zajedno”.
Čuvar velikosrpske duše
Dakle, po profesoru Lomparu, Karadžić je nepravedno osuđen na doživotnu robiju za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. A kad lomparovska pravda konačno pobedi, onda će profesor i njegova duhovna sabraća slaviti Karadžićeve rođendane na zajedničkim žurkama, na slobodi. Ne znam kako to planiraju da izvedu, ali budući da je Lompar žestoki pristalica Putinove Rusije, biće da živi u pustoj nadi da će ruski diktator oboriti međunarodni poredak i dati šansu Srbiji da nastavi ono što je započela devedesetih.
Lomparova podrška osuđenom masovnom ubici nije zasmetala studentima da ga par nedelja kasnije pozovu kao besedničku zvezdu protesta. Ko zna, možda je to bio argument plus, možda mu je to bila, da se poslužim izrazom Viktora Ivančića, “lomparativna prednost”, nije ga voditeljka programa uzalud najavila kao “čuvara srpske nacionalne svesti i srpske duše”. Iako profesor pokušava da relativizuje objavljivanje i promociju Karadžićeve knjige, govoreći kako su te pesme nastale pre rata, jasno je da tu nije reč o estetici, već o saglasnosti sa zločinačkim projektom koji je vođa bosanskih Srba sprovodio u delo.
Tome u prilog govore i mnogi drugi Lomparovi stavovi o BiH. Na Vidovdanskom protestu profesor je zborio o spoljašnjoj slobodi koja ide u dva kraka, jedan je sloboda države Srbije, a drugi “sloboda srpskog naroda van Srbije, odbrana suverenosti Republike Srpske, odbrana suverenosti Srba u Crnoj Gori, borba za srpska nacionalna prava u Hrvatskoj i Makedoniji. To je borba za srpski integralizam”.
Tobožnja suverenost Republike Srpske
Tezu o tobožnjoj suverenosti Republike Srpske Lompar neprekidno ponavlja, poslednji put u oktobru, u intervjuu koji je dao za portal Nova S. Kao utuk na njegove reči dovoljno je citirati izjavu Valentina Inzka od pre 13 godina, datu povodom tadašnjih Dodikovih lomparanja: “Ustav također apsolutno jasno navodi da Republika Srpska nije država, nego entitet koji je dio suverene države Bosne i Hercegovine. Ustav BiH ne ostavlja prostora ni za kakav ‘suverenitet’ entiteta, a entitetske nadležnosti ni na koji način nisu izraz državnosti”.
Teza o srpskom integralizmu je takođe standardni deo Lomparovog repertoara, što je zapravo varijacija na temu “srpskog duhovnog prostora“, a suštinu tog koncepta objasnio je u svojim memoarima Rajko Petrov Nogo, još jedan pesnik koji je pisao tuđom krvlju: „Što ne možemo državnom granicom, carinom, policijom i vojskom, obdržavaćemo kulturnim i duhovnim prostorom do nekih boljih vremena”. Pošto već nije uspeo projekat uništenja BiH i stvaranja Velike Srbije, treba sačuvati ideju srpskog jedinstva alias integralizma, do sledeće povoljne prilike.
Lompar se često izražava zakukuljeno i zamumuljeno, jer je i njemu jasno da danas nije baš zgodno eksplicitno zagovarati stavove ideologije koja je dovela do agresorskih ratova, ratnih zločina i genocida. Uprkos toj verbalnoj zakrabuljenosti, ponekad mu se otme neki otvoreniji i jasniji izraz, jer ipak ne može čovek protiv sebe. Suštinu priče o srpskom integralizmu i BiH Lompar je napisao u „Duhu samoporicanja“, knjizi koja je doživela čak 14 izdanja i postala neka vrsta nacionalističkog katehizisa za post-ćosićevsko doba.
Neprijateljski državni okvir
Obračunavajući se sa liberalnom strujom među komunistima, Lompar navodi nekoliko rečenica Slavoljuba Đukića iz knjige “Slom srpskih liberala“: “Nikezić ih je potpuno osvojio svojim nastupom pred političkim aktivom Sarajeva, kada se direktno obratio prisutnim Srbima iz Bosne: ’Vaše interese jedino možete ostvariti u Bosni i Hercegovini. Tu je vaše rukovodstvo’“.
Potom sledi ključni Lomparov komentar: “Tu je, dakle, kristalizovano davnašnje nastojanje po kojem Srbi ne treba da se vezuju za svoj narod, jer oni ne treba da teže integralnosti srpske kulturne egzistencije nego treba da se poistovećuju sa neprijateljskim državnim okvirom”.
Dakle, za Lompara je BiH ni manje ni više nego “neprijateljski državni okvir”, neprijateljska država. A šta bi onda bio prijateljski državni okvir? Nezavisna država Republika Srpska? Ili Republika Srpska ujedinjena sa Srbijom? Srbi iz BiH ne smeju da budu lojalni građani svoje zemlje, niti da se poistovećuju sa njom, već treba da “teže integralnosti srpske kulturne egzistencije”. A ta integralnost će, Bože zdravlja, jednog lepog dana iz sfere kulture preći u polje politike, pa će svi Srbi živeti u jednoj integralnoj državi, ujedinjeni i objedinjeni u prijateljskom državnom okviru Velike Srbije.
Koprcanje u živom blatu
Sada je jasnija i Lomparova podrška Radovanu Karadžiću, kao i da to nema nikakve veze sa poezijom. Ratni zločinac je takođe doživljavao BiH kao neprijateljski državni okvir za Srbe, pa je malo poradio na integralnosti srpske kulturne egzistencije, istrebljujući i proterujući Bošnjake, pretvarajući Bosnu u “lični vrt smrti”, kako je pisao pesnik Miodrag Stanisavljević.
Možda Lompar zaista ceni Karadžića kao pisca, ali samo zato što su mu srcu dragi književni žanrovi i postupci kao što su sonetni logori, snajperski stihovi, satirično streljanje, lirika iz redenika, granatiranje za decu, spaljivanje književnih junaka druge nacionalnosti, nož-žica-pesmičica…
Studentska lista je i dalje nepoznanica, ali ako se na njenom vrhu nađe Milo Lompar, biće to nedvosmisleni znak da u Srbiji nikakvih suštinskih promena neće biti ni posle pada režima Aleksandra Vučića. Sama činjenica da se već mesecima spekuliše o Lomparu kao mogućem predvodniku liste, odnosno kao o budućem premijeru ili predsedniku, te da nezavisni mediji mirno forsiraju osobu koja zagovara velikosrpsku ideološku agendu pod krinkom nekakvog integralizma – govori o tome koliko je duboko srpsko društvo zaglibljeno u živom blatu nacionalizma. A ono što izgleda kao ozbiljan pokušaj da se iskobelja iz tog povampirenog kala, lako bi se moglo ispostaviti kao najobičnije koprcanje, nakon kojeg se tone još dublje.