Kada studenti počinju da se poigravaju nacionalističkim narativima, da koketiraju s identitetskim mitovima i simbolima poput Vidovdana, tada protesti prestaju da budu izraz političke zrelosti i počinju da tonu u iste jedne ideološke lavirinte koji su Srbiju u prošlosti često vodili u katastrofu. Protest održan upravo na Vidovdan nije bio slučajnost. Bila je to jasna simbolička poruka, ali i znak upozorenja. Sve češće se u javnosti čuju komentari da deo studentskog pokreta skreće ka desnici: govori se o “srpskoj časti“, mitu o Kosovu, zavetima, svetoj zemlji, izdaji. Ne znači da svi studenti dele takve stavove, ali ova tendencija ukazuje na ozbiljne pukotine unutar pokreta i na opasnu ideološku konfuziju.
Piše: Fahrudin Kladničanin | Peščanik
Mladi ljudi su često u potrazi za identitetom. Nacionalizam im nudi jednostavne odgovore, osećaj pripadnosti, ponos, snagu. Jedan od govornika na studentskom vidovdanskom okupljanju bio je Milo Lompar, profesor, koji se poslednjih godina profilisao kao jedan od najvidljivijih promotera konzervativnog nacionalizma u Srbiji, ne samo kroz akademske nastupe već i kroz ideološke angažovane interpretacije srpske istorije i kulture. Njegova podrška i promocija knjige Radovana Karadžića, osuđenog ratnog zločinca, jasno pokazuje da njegova intelektualna pozicija nije neutralna ni naučno distancirana, već duboko politički motivisana.
I ovaj savremeni guslar nacionalizma koji mitologizuje prošlost, zanemaruje odgovornost i umesto racionalne kritike nudi emocionalno nebesko uzdizanje kolektivnih trauma, čime aktivno učestvuje u održavanju ideoloških obrazaca koji su Srbija skupa koštali, dobijaju od studenata, mladosti Srbije, mogućnost da govori. Upravo studenti bi trebalo da razumeju nijanse, da misle kritički i slojevito, da ne podležu mitovima, već da tragaju za stvarnim i održivim rešenjima. Radikalske ideologije u Srbiji odavno znaju kako da koriste mitologiju, simboliku i ideju “istorijske misije“. Ako i studenti počnu da preuzimaju isti jezik, da pozivaju na “odbranu naroda“, “očuvanje teritorije“ i “srpski duh“ tada više ne govorimo o borbi za demokratiju, već o obnovi nacionalističkih fantazija koje su Srbija već jednom odvele u izolaciji, sankcije i ratove.
Ali možda je upravo tu ključno pitanje: da li je moguće da se 2025. godine Srbija i dalje oslanja na mito o Kosovu, na nacionalističku retoriku, na priče o večitim bitkama? Da li je zaista moguće da ni danas ne postoji ništa jače, dublje, korisnije od narativa koji su početkom devedesetih uništili generacije, na primer – roditelje studenata? Zar je to zaista sve što Srbija ume da ponudi – još jedan Vidovdan? I kako objasniti da se upravo studenti, ta simbolički poslednja linija idealizma, onaj sloj koji bi trebalo da nosi najviše kritičke svesti sve češće poistovećuju s tom istom logikom? Da ne samo što ćute pred mitovima, već im i aplaudiraju? Da pozdravljaju govore u kojima se ponovo prizivaju Kosovski boj, zaveti, svetinje, osmanlije, Nikolaji i mračne ideologije – ma ajte, molim vas.
Ako i studenti pristanu na to, a pristali su, onda je mit postao jedina politička realnost, a budućnost samo prazno polje za novu verziju iste borbe, u kojoj nema ni pobede, ni izlaza. Ukoliko su se i studenti zarobili u toj matrici, deluje da jesu, onda to više nije samo trenutna politička zabluda, već poraz jednog društva koje je u studentima videlo banje. Ako su oni, poslednja nada za racionalnu i progresivnu politiku, postali deo stare mitomanije, što znači da politički horizont Srbije ne nudi ništa osim “kosovskog boja ostaje istina“.
Studenti se nalaze pred izborom: ili će postati istinska demokratska i građanska snaga, svesna važnosti prava, institucija i odgovornosti ili će postati još jedan pogon za reprodukciju nacionalne samoobmane. Sredine nema. Mora se izabrati. Tačka. Izbor neće biti dok vlastima to ne bude odgovaralo. Neće ih raspisati iz moralnih pobuda niti zbog snažnog pritiska. Doći će tek kada politički kalkulator pokaže da je pravi trenutak, možda krajem ove, možda početkom naredne godine. I to nije tragedija. To je prilika. Ako se zna da će izbori doći, onda se zna i da postoji najvredniji politički resurs: vreme. Umjesto da se insistira na neostvarljivim zahtjevima, sada je trenutak da se radi na stvaranju političkih aktera sa kredibilitetom, organizacijom i programom. Studenti mogu biti deo tog procesa ne kao fetiš “čistih ruku“, već kao stvarni politički subjekti, spremni da grade kampanje, listu, infrastrukturu i poverenje.
U poslednje vreme, termin “građanska neposlušnost“ postao je popularan politički slogan, gotovo refren koji se ponavlja kao sledeći logičan korak nakon protesta kao da je društvo već na ivici pobune. Međutim, većina građana u Srbiji ne zna šta građanska neposlušnost zaista podrazumeva. I, što je važnije, ne bi u njoj učestvovala čak i da zna. Ne zato što su ljudi kukavice, već zato što su iscrpljeni, osiromašeni i demoralisani. U zemlji u kojoj ogroman broj ljudi direktno ili indirektno zavisi od države bilo kroz ploču, socijalnu pomoć, javne poslove ili partijske veze teško je očekivati svesnu i organizovanu neposlušnost. Otpor se, u većini slučajeva, svodi na psovke pred televizorom, ironične komentare na društvenim mrežama ili na pasivni bojkot.
Sve drugo, aktivno odbijanje poslušnosti i izlazak iz zone straha, zahteva unutrašnju snagu i političku infrastrukturu koje danas gotovo i ne postoje. Studenti su, svesno ili ne, pretvoreni u projekcijsko platno. Na njih se lepe simboli neiskvarenosti, nade, pravde i istine. Građani u njima traže junake koji će ih skupiti, koji će biti čista lica pred prljavom stvarnošću. To, međutim, nije politička podrška već psihološko prebacivanje odgovornosti. Umesto da se građani sami suoče sa strahom, kompromisima i ličnom pasivnošću, oni projektuju vlastitu nemoć na studente, očekujući da upravo ta mladost uradi posao umesto njih. To je mehanizam kolektivnog nesvesnog koje traži spasitelja.
Arhetipski junak, “čist“, “nepokvaren“,”hrabar“, koji će simbolično razrešiti sve društvene protivrečnosti. Ali u stvarnosti, takav teret razara i parališe: student nije junak mita, već čovek u dvadesetim, kojeg često više zanima odlazak na rejv, slušanje muzike, mladalački bunt, muvanje i preživljavanje studentskog života, nego politička odgovornost koja mu se nameće. Šta on u tim godinama zaista zna? Kakvo iskustvo nosi, osim mladalačke energije i potrebe da pripada? Očekivati od takvog pojedinca da “iznese borbu“, da artikuliše politički program, da bude spas nacije, dok ostatak društva sve to posmatra sa strane, nije izraz vere u snagu, već simptom duboke kolektivne pasivnosti. To je prebacivanje tereta sa odraslima, odgovornih ljudi na one koji tek traže sebe. Dok god studenti budu viđeni kao simboli, umesto kao saveznici, ljudi s kojima se nešto gradi, a ne za koje se projektuju tuđe frustracije, neće biti ni pokreta, ni promene. Biće samo još jedan narativ o „onima koji su mogli, ali nisu smeli“. A možda, zapravo, nisu znali šta im je stvarno bilo povereno.
Studentska pobuna u Srbiji doživela je svoj kraj. Iako to još niko nema hrabrosti da javno izgovori, jer će, po dobro poznatom obrascu, biti linčovan, isključen ili proglašen jeretikom. Taj kraj, u simboličkom smislu, nije nastupio na Vidovdan, već još 15. marta, kada je pobuna izgubila jasan pravac, unutrašnju koherentnost i političku artikulaciju. Vidovdan je to samo potvrdio: priča je postala rasuta, poruka nejasna, simbolika prepuštena onima koji istoriju koriste kao oružje, a ne kao lekciju: nacionalizam je prigrlio studente.
I na kraju, još nešto: istorija ne čeka. Ove godine se završava trideset godina od genocida u Srebrenici. To pitanje, neminovno i teško, uskoro će doći na dnevni red i ne kao dilema u nekom studentskom eseju, već kao moralni test cele jedne generacije. To je pitanje koje će se, hteli oni to ili ne, postaviti pred studente. Oni su, ne tako davno, odlaskom u Novom Pazaru, pokazali da mogu da ruše predrasude, otvaraju dijalog i grade mostove. Bio je to značajan gest, ali simbolika ne može da zameni odgovornost. Suočavanje sa činjenicama traži više od gestova. Zato ključno pitanje nije više ni Kosovo, ni Vidovdan, ni zaveti, već Srebrenica. Odnos studenata prema Srebrenici nije samo političko ili ideološko pitanje, već civilizacijski lakmus test. To je mesto istine. To je granica između mitologije i odgovornosti.
Kada su se studenti pojavili, posebno na početku blokade, govorilo se sa uzbuđenjem: to je nova generacija, generacija rođena posle rata, neopterećena mržnjom, nacionalizmom i starim podelama. Govorili smo da oni ne znaju da se internet nekada kupovao na sate, da nije bilo mobilnih telefona, da ne pamte devedesete, sankcije, izbeglice, glad. O njima smo pričali kao o simbolu promene, generacijskoj pukotini koja konačno donosi dah normalnosti. Verovalo se da postoji jaz i da će njihova politička etika biti drugačija upravo zato što ne nosi taj prtljag prošlosti. Ali da li je to baš tako?
Jer ako generacija koja dolazi, generacija o kojoj smo govorili kao o oslobođenoj, osveženoj, drugačijoj, ne može da izgovori jednostavnu istinu, da je u Srebrenici počinjen genocid, onda nije važno koliko puta ponovi reči poput “pravda“, „sloboda“ ili “narod“. Sve ostaje prazno. Sve ostaje ritual. I ništa se suštinski ne menja. To postaje pitanje samo istorijske istine, već i buduće političke etike. Najzad, važno je da se zna šta o Srebrenici misle Marko, Janko, Petar i Slavko, a ne samo Selma, Elma i Edina. Ne može se odgovornost za istinu prebaciti na one koji su već decenijama u manjini branili to sećanje. Kada progovori većina, kada ta istina izađe izvan zidova onih koji već znaju i priznaju, tek tada ona postaje društvena činjenica, a ne samo moralna obaveza manjine. Srebrenica nije tema o kojoj se može pregovarati. To je tačka raskida sa politikama devedesetih. Ili se bira istina, ili se bira zaborav, laž i večiti povratak u mrak.
Vidovdan je oduvek bio simbol raskršća između mita i stvarnosti, ponosa i poraza, hrabrosti i zablude. Studentski protest koji je kulminirao na taj dan ne može se posmatrati bez te simbolike. Delom je pokazao energiju, želju, nadu, ali je istovremeno otvorio duboku dilemu: da li je to bila pobuna protiv sistema, ili nesvesno vraćanje u narativ koji su taj sistem i stvorili? Jeli Srbija poražena zbog toga što su nacionalističke priče prodrle u studentski prostor, ili samo gledamo u ogledalo onoga što Srbija realno jeste – i što ni nova generacija ne uspeva da nadraste?
Studenti, koji su generacijski emancipovani, pokazali su da mitovi nisu pitanje uzrasta, već kulturnog koda koji se neprestano obnavlja kroz sistem obrazovanja, crkvu, medije, političku nemoć opozicije da ponudi alternativu. Skup na Slaviji nije bio samo protest, između ostalog, to je bila i kulturna sinteza Srbije. Otvoren za sve, pa i za najpasnije ideje, koje su dočekane bez otpora. Možda je upravo najtačniji prikaz Srbije danas: zemlja u kojoj svi imaju prostor, osim politike koja bi raskrstila s mitovima . I zato, ne treba da se čudimo što studenti prizivaju 1389. godinu – to je sve što su naučili da mogu prizvati kada ponestane rešenja, kada se nađu u ćorsokaku. Nacionalizam ostaje jedina gotova, unapred upakovana priča koju nova generacija može da preuzme kada želi da deluje “ozbiljno“, “istorijski“ i “veliko“. To je narativ koji ne traži razmišljanje, već samo ponavljanje.
Izvor: Peščanik