U Beogradu postoji staleško groblje. Tamo država o svom trošku sahranjuje posebno zaslužne građane, mereći zasluge svojim metrom. Nisam siguran da odvojena groblja imaju smisla. Smrt je nešto sasvim lično, kastinska izdvojenost u njoj je bizarni obred. Baš briga umrlog gde će da ga stave. Posmrtna diskriminacija namenjena je živoj familiji izdvojenog pokojnika.
Piše: Ljubodrag Stojadinović za Pešcanik
Ostale poljane za mrtve, masovno narodno groblje koje opstaje kao privremeno mesto ukopa do isteka grobne kirije, pripada građanstvu bez zasluga.
Ipak je ukop u aleju zaslužnih neka vrsta dostignuća post mortem, ti ljudi postaju deo istorije posebnog groblja prilično popunjenog političkim liderima, sportskim junacima, estradnim zvezdama i mnogim zaslužnim pokojnicima sumnjivih svojstava.
Ko odlučuje o posmrtnim sudbinama i na osnovu čega? Postoje neki uslovi i valjda kriterijumi, ali izgleda da je spis o tome sačinjen traljavo, pa se počivši velikani mogu uz pomoć stranke koja vlada udenuti u besmrtne mrtve. Odluke o tome ovih dana donosi privremeni organ u gradu Beogradu, Aleksandar Šapić.
Organ je doneo odluku da nedavno počivši poznati foto reporter i umetnički fotograf ne ispunjava sve uslove. Šapić zna da taj čovek nije dovoljno zaslužan da bude u aleji zaslužnih. Tamo je Radovan Stojičić Badža sasvim blizu Andrića, tu su Džej i Šaban. Aleja je, uz istinski velike izuzetke, ionako inventar posmrtnog apsurda i palanačke taštine, ali šta uopšte Šapić ima s tim, osim da bude selektor mrtvaca.
Ne bih se ovde bavio Šapićevim podvizima, priglupim izjavama niti odlikama koje su ga odvele na kazan SNS-a. Moguće je da njegovi javni stavovi nisu bili podložni misaonoj selekciji pre nego što su izgovoreni, ali je mnogo gore ako jesu. Ne odlazeći dalje od grobova i držeći se nekrofilne inercije, A. Šapić se iznenada setio Josipa Broza Tita, i okolnosti da on već 44 godine zauzima elitni prostor „na najlepšem proplanku Beograda“ pogodnom i za mrtve i za žive. Šapić predlaže da se Tito iskopa, te da se ono što od njega ostane prenese u Kumrovec, jer te antisrpske mošti, kako kaže Šapić, tamo pripadaju.
Umesto njega tu bi se našli istinski srpski junaci, takođe iskopani, doneti i ukopani na oslobođeno grobno mesto. Šapić bi sve njih sabrao tamo, a posebno Dražu Mihajlovića samo još da sazna gde su ga komunisti streljali.
Ma koliko Šapić bio limitiran, a to nikakvim sredstvima nije moguće sakriti, iz njegove potpuno maloumne ideje očito je ono što se takođe vidi: prostaštvo, vandalska struktura, otvoreni nacional-šovinizam i prezir prema svakom obliku antifašizma.
Uprkos svim nadriistorijskim revizijama koje su ideološki mrtve i mrzilačke, Broz jeste simbol prošlosti koja ne može da bude negirana skrnavljenjem groba i ta okolnost se kosi sa vrednosnim sistemom koji je proizveo Šapića. Antifašizam je sudnji neprijatelj ovdašnje teokratske države, a ona je za potrebe svoje nove šovinističke dogme brižljivo odnegovala agresivnu desnicu oslonjenu na distopijsku ideju o srpsko-ruskom svetu.
Zbog toga je Šapićev naum o iskopavanju Tita otvoreno varvarski i u neskladu sa tradicionalnim poštivanjem mrtvih i njihovog (večnog?) mira. O civilizacijskim normama ovde nema ni govora.
Svojevremena Šešeljeva ideja o glogovom kocu koji bi odneo do Titovog groba i njime probio telo pokojnika te tako spasao srpstvo od njegovog vampirenja, bila je samo estradni opit kojim bi se zločinac vežbao na mrtvima.
Moguće da je vaterpolista imao u vidu Šešeljevo iskustvo u obračunu sa počivšima. U Srbiji se vodi kampanja protiv ustaša. Borci protiv Pavelića su odocnili više od 80 godina, pa nalaze ustaše gde god im padne na pamet. Čak su Draža Petrović, Vesna Rakić Vodinelić, Duško Petričić i još neki Šumadinci i Moravci oslikani na naci mrežama kao ustaše. Zato što su digli glas protiv teškog progona Dinka Gruhonjića, koga progoni i vladar lično.
Zašto onda i Broz ne bi bio ustaša, i to najveći među njima? Ustašama u Srbiji valja zatrti grobove, tako misli Šapić, tako misle oni koji ga uče da misli. Kumrovec je mesto za takvog avanturistu koji je voleo život, ali je mrzeo Srbe. Od takve paranoje Srbi će se odbraniti tek kad nestanu.
Za ekstremnu srpsku desnicu i njene ideologe, svi Hrvati su ustaše a i sve je više Srba među njima. Svi Albanci su koljači i nema mira ni sa jednima ni sa drugima. Ne moraju se voleti pokojnici koje su nekada svi voleli. Obračun sa njihovim kostima mogao bi da bude početak divljaštva u prekopavanju i prepravljanju istorije. Istoričar Milivoj Bešlin kaže da ga je bilo sramota dok je slušao Šapića, rekavši da je njegova izjava „intelektualno insuficijentna.“ Izgleda da je obzirnost Bešlina u ovom slučaju ipak preterana. U prevodu, misao privremenog organa je nastala u stanju kognitivne nedovoljnosti, to jest ozbiljne, neotklonjive gluposti i socijalnog iščašenja.
Takvo stanje uma postalo je u Srbiji sredstvo vladavine nad živima i mrtvima.