O Drugoj Srbiji danas gotovo da je nemoguće govoriti bez unaprijed zadatih pozicija: ili kao o moralnoj svetinji koju nije dozvoljeno dirati, ili kao o večitom unutrašnjem neprijatelju za koji su navodno krive sve društvene frustracije. Obe pozicije su pogrešne jer polaze od iste pretpostavke da Druga Srbija i dalje postoji kao živa politička ili intelektualna praksa. Upravo tu pretpostavku treba dovesti u pitanje. Ne da bi se poništilo ono što je devedesetih bilo hrabro i nužno, već da bi se pokazalo kako je nekadašnja kritička energija vremenom zamenjena samodovoljnom moralnošću, lišenom mišljenja, sukoba i stvarnog društvenog rizika.
Autor: Fahrudin Kladničanin
U neposrednom kontaktu s onima koji se danas predstavljaju kao naslednici ili čuvari te tradicije, vrlo brzo izbija na površinu nešto drugo: moralna nadmenost, zatvoren krug samopotvrđivanja i duboko odsustvo bilo kakve analize savremenog društva. Moralni stav se ne preispituje, ne obnavlja, ne prevodi u mišljenje – on se ritualno ponavlja.
Devedesetih godina Druga Srbija nije bila monolit. Naprotiv, postojale su brojne, često međusobno suprotstavljene inicijative, prakse i teorijski okviri. Razlike između Zagorke Golubović i Latinke Perović nisu bile puka akademska razmimoilaženja, već sukobi različitih razumevanja društva, istorije i politike. Ono što ih je povezivalo nije bila zajednička doktrina, već negativni konsenzus: odbacivanje nacionalizma, rasizma, rata i nasilja. Taj konsenzus je tada bio politički hrabar i društveno rizičan.
Ostaci moralne poze
Ali upravo tu počinje problem današnje Druge Srbije. Od svih tih borbi, analiza i sukoba ideja, nije preživelo mišljenje. Preživela je samo moralna poza. Današnji samoproklamovani predstavnici te tradicije ne proizvode objašnjenja, ne nude koncepte, ne pokušavaju da razumeju promene kapitalizma, države, medija ili novih oblika autoritarizma. Umesto toga, oni ponavljaju moralne sudove kao gotove istine, bez ikakvog intelektualnog rizika.
Upravo zato ta moralnost deluje trulo: ne zato što je pogrešna u vrednosnom smislu, već zato što je glupa i nekreativna. Ona ne proizvodi znanje, ne otvara prostor za razumevanje, ne ulazi u sukob sa novim društvenim realnostima. Umesto da bude usmerena ka društvu, ona je sve više okrenuta sama sebi, kao sredstvo samopotvrđivanja, a ne kao alat političke ili društvene intervencije.
Tako danas postoje samo ostaci Druge Srbije ne kao živa politička ili intelektualna praksa, već kao sediment onoga što je devedesetih zaista zaživelo. Ostaci bez sukoba, teorije i hrabrosti da se misli izvan već uspostavljenih moralnih koordinata. Ono što je nekada bilo pluralno, konfliktno i intelektualno rizično, danas je svedeno na prepoznatljivu, ali ispraznu retoriku.
Proces protiv identiteta
Druga Srbija je devedesetih bila proces, a ne identitet. Danas je identitet bez procesa. Umjesto analize – moralna samouverenost, umesto društvene intervencije – kruženje istih rečenica u zatvorenim krugovima. Nije ostala čak ni napetost između različitih pozicija koje su je činile živom; ostala je samo zajednička poza, lišena unutrašnjeg neslaganja.
Zato današnja Druga Srbija ne postoji kao živa praksa ili misaoni projekat, već kao mit o sopstvenoj prošlosti. Ona se ne obnavlja kroz mišljenje, već se konzervira kroz ponavljanje. Njena nekadašnja moralna hrabrost pretvorila se u moralnu rutinu, a rutina, za razliku od hrabrosti, nikoga ne ugrožava.
Ono što danas postoji jesu ljudi koji žele da budu njena senka, da se okupe ispod tog imena, da se u toj senci prepoznaju i u njoj pronađu osećaj moralne sigurnosti. Ta senka više ne služi kao prostor političke ili društvene intervencije, već kao zaklon: mesto na kojem se lepo oseća zbog onoga što je nekada bilo, a ne zbog onoga što se danas misli ili radi.
I kada nacionalisti danas kritikuju Drugu Srbiju, oni zapravo napadaju fantom. Ono što oni napadaju nije politički subjekt, već mit, zgodna projekcija kojom se opravdava sopstvena politika i održava stalno stanje sukoba. Kritikuju senku, jer je senku lako mrzeti. A u toj igri učestvuju i oni koji se i dalje okupljaju pod tim imenom, jer im mit omogućava da ostanu relevantni bez ikakvog stvarnog rizika.
Kooptacija i značaj istorijskog trenutka
Kada govorimo o Drugoj Srbiji, važno je reći jasno: jedan njen deo nije „kidnapovan“, niti nasilno uklonjen, on je kooptiran u sistem. Upravo kroz tu kooptaciju izgubio je svaku subverzivnost. Nekadašnja kritika pretvorena je u prihvatljiv diskurs, nekadašnji otpor u institucionalnu ulogu, a nekadašnja hrabrost u profesionalnu biografiju. Sistem nije morao da je slomi; bilo je dovoljno da je prizna, udomi i neutralizuje. Kooptacija je bila uspešna jer nije zahtevala odricanje od vrednosti, eto samo od mišljenja.
Ali upravo zato je važno reći i ovo: Druga Srbija je postojala, i važno je što je postojala. U vremenu razaranja ovog društva, obeleženom ratovima, nacionalizmom, institucionalnim raspadom i sistemskom proizvodnjom mržnje, ona je predstavljala potencijal, ne gotov odgovor. Taj potencijal se pojavio kroz ljude koji su želeli drugačiju Srbiju: ne etničku, militarizovanu, zatvorenu u sopstvene mitove, već društvo sposobno za samokritiku i odgovornost.
U tom istorijskom trenutku, sama činjenica da je takav prostor postojao imala je političku težinu. Ne zato što je nudio jedinstvenu viziju budućnosti, već zato što je otvarao mogućnost izbora u trenutku kada je sve bilo organizovano oko prisile, konformizma i straha. Druga Srbija je tada bila znak da društvo nije u potpunosti pristalo na rat i mržnju i upravo u toj pukotini ležao je njen stvarni značaj.