U selu Brda na Bjelašnici u Bosni i Hercegovini živi bračni par koji je decenijama zajedno – Omer (71) i Hava (74).
Iako su u osmoj deceniji života, imaju itekako vedar duh, volju i želju za radom i uvijek pronalaze razlog za osmijeh. Kao starosjedeoci, poznaju cijelu historiju kraja, koji ni po koju cijenu ne bi napustili.
U selu nema puno ljudi, ali priroda je idilična.
“Imamo sve ovdje – telefon, vodu, struju. Put je prohodan. Svaki dan ima neki prijevoz. Prije se nikada nije čistio put, sada je mnogo drugačije, nisu više tako teški uslovu. Ali, omladina ide sa školom, poslom i firmama, zato ovdje nema života”, započinje priču Omer.
“Plešću čarape i to one debele za zimu. Neke prodam, a ako su nekome potrebne i poklonim. Iako sam starija od Omera tri godine, sve mogu da radim. Gotove čarape pošaljem i prijateljima, pa oni prodaju. Ja ne mogu da sjedim besposlena. Šta smo mi sve radili, ovo nije ništa. Sve smo na leđima nosili, sada imaju mašine”, kaže Hava.
A onda je Omer nastavio da se šali na njihov račun.
“Da, starija je od mene. Bio sam mlad i neiskusan, a ona zrelija, pa sam naletio. Dobro sam nagrabusio”, govori kroz osmijeh, a Hava dodaje da je više ona „nastradala“.
“Ma više sam ja nastradala. Njemu da nije valjalo, našao bi drugu. Ali, dok mu ide penzija, dobar je. Tolike godine sam radila na crno i ja nemam, ali sam se naradila. Bolje što je mlađi i ako Bog da, ostat će iza mene. I on je bio snažan, puno je radio u šumarstvu”, priča Hava.
I sad pod stare dane se bavi poljoprivredom i drže stoku.
“Bez krave se na selu ne živi. Ove godine sam malo radio, djeca su nam puno pomogla. Sve imamo, nema zdravijeg mlijeka od domaćeg. Posijao sam krompir, imamo i mašine, ne može čovjek da se prepusti”, zaključuje Omer.
Iako u okolini ima prelijepih kuća, selo je pusto.
“Živi samo pet domaćinstava. Sve te kuće su bile oronule, pa su popravljene. Nekoliko njih se samo bave stočarstvom, ali, vjerujte mi, to je crn hljeb”…
Ističu da su starije žene u planinama „žilavije, zdrave i hitrije“. A Hava otkriva šta joj u 75-oj godini daje snagu.
“Ja ti ni gotovu supu ne jedem. Ako je do hrane, do sada sam sto puta trebala umrijeti. Meso da pojedem, nema govora. Jedem kajmak, sir i povrće svaki obrok. Kod ljekara nisam ni išla, jednostavno ne mogu to da jedem. Evo kad sam i došla kod Omera, svekrva mi je sve posebno kuhala”, objašnjava Hava, a Omer se nadovezuje:
“Ja to ne mogu da shvatim, da 75 godina jede isti obrok. Meni nekad dođe da plačem. Evo, naradila se, stekla je, nismo ni siromašni, imamo sve što nam treba. I kad vidim šta ona jede, ne bude mi dobro, ali džabe. Ne mogu je natjerati da pojede nešto drugo. Kao dijete je pojela negdje neku džigericu i od tada joj se skoro sve smučilo. Kada, naprimjer, kuha grah, dvije su šerpe, jer meni stavi meso. A toliko ima volje za radom i snagu. I kosu koliko ima”, čudi se.
Njih dvoje svoj rodni kraj ne namjeravaju da napuste, a nadaju se da će još dugo živjeti zajedno.
“Dok smo zajedno i dok nas služi zdavlje, nikako ne bih odavde otišao. E, da ostanem sam, stvarno ne mogu ovdje da živim bez nje. Iako je starija i danas brine o meni”, zaključuje Omer.