U izdanju Lagune danas je izašla autobiografija Miroslava Miškovića pod nazivom “Ja, tajkun”. Među prvima smo se “dočepali” ove knjige, i sada vam otkrivamo prve detalje iz nje, piše Espreso.
Sportista u duši
Ako neko nije znao za sportsku prošlost jednog od najuspješnijih biznismena Srbije, dočekaće vas na prvoj stranici to da je bio “ozbiljan atletičar”, i trčao i za reprezentaciju.
Trenirao je dva puta dnevno, svim srcem, a na predavanja na fakultetu “išao povremeno”.
“Kad se nečemu posvetim, u tome sam sto posto! Ne radim ništa drugo.Pazite, možda se tu krije tajna uspjeha. Svijet je bio moj! navodi, uz podatak da je trčao 100 metara na šljaci za 10,7 sekundi i pobjeđivao time ruske olimpijce.”
Hapšenje i “hajka”
U knjizi otvara dušu i o hapšenju 12.decembra 2012.
“Tog jutra mi je na umu bila jedino dojava da će po mene doći policija. Uhapsiće me. Pozvonili su tačno u pola sedam. Dočekao sam ih izbrijan i uredno obučen, kao da idem na posao”.
On objašnjava da je bio obaviješten da će biti uhapšen dva dana pred sam čin. Ali kako je saradnica koja mu je javila da će biti uhapšen mislila da ih prisluškuju, zvala ga je da gledaju Ligu šampiona. Zanimljiva šifra zar ne?
“Cilj akcije koju je protiv mene preduzela vlast nije se ticao prava, pravde i zakona, nego rejtinga i političke moći”, piše on u knjizi “Ja, tajkun”.
Moje hapšenje 2012. godine konačno je označilo početak hajke za koju tvrdim da nema slične u novijoj evropskoj istoriji.
O poslovnoj etici
Piše i o prvom poslu, u Jugobanci, dodajući da nije imao “nikakva funkcionalna bankarska niti finansijska znanja”.
Kolegijumi u Delti su počinjali u 9. Ako zakasniš, ne ulaziš.
“Zakasnio si. Ostani ispred!”
Bijeg iz Vlade
Dotakao se i svoje političke funkcije.
“Na poziciji potpredsjednika Vlade Srbije ja sam imao jedan karakterističan zadatak, koji je potekao od Miloševića”, otkriva on.
No, Milošević je odbijao da ga primi kada je htio da sa njiim priča o privatizaciji u privredi, otkrio je Mišković u svojoj knjizi.
“On u stvari nije želio transformaciju Srbije…Ja sam u duši bio protiv društvene svojine i bio sam za kapitalizam. Pitanje je da li se može reći da je Sloba bio za komunizam – bio je za svoju vlast. Tada sam odlučio da izađem iz vlade.”
Smatra, da je Milošević krenuo u reforme, da bi bio najveći reformator u ovom dijelu Evrope.
Priznaje da je smislio priču da je teško bolestan, jer se nije moglo tada lako izaći iz vlade.
O Milki Forcan i Borisu Tadiću
Za svoju blisku saradnicu Milku Forcan kaže da je “u jednom trenutku pomislila da je moćnija od same kompanije”.
Kaže i da je strašan problem kada čovjek pobrka identitete, ali da je ona bila pod uticajem čovjeka “malog znanja”, Borisa Tadića.
Dalje u knjizi otkriva da je Tadić bio suprotnost Zoranu Đinđiću.
“Đinđić me je više puta upozoravao na njega i govorio da je taj čovjek sposoban jedino da nanese veliku štetu”, piše Mišković.
O otmici
U knjizi je opisao i kako je preživeo otmicu, koju je organizovao Zemunski klan. Njega su otmičari smjestili u šaht koji se nalazio ispod kanala za popravku automobila.
U šahtu je bilo užasno hladno. Kad sam se požalio, donijeli su mi vunene čarape, one bijele, pletene… Jedan od kidnapera govorio je bosanskim akcentom. Htjeli su da pomislim kako traže pare za Radovana Karadžića i Ratka Mladića…Odmah sam posumnjao u tu priču. 18 sati bio je u zarobljeništvu
“Slijedećeg dana oko podne bio sam na Sajmu automobila sa Zoranom Đinđićem. Nisam mogao ni da pomislim da će ga dvije godine kasnije ubiti upravo Zemunski klan, Legija i Zvezdan Jovanović”.
O Velimiru Iliću
“Ružno je kad je čovjek primitivan, ali je još ružnije kad se miješa u stvari o kojima ništa ne zna”
Tako u knjizi opisuje momenat kada mu je ministar poručivao da je “uništio 30 odsto srpske privrede”.
U knjizi još otkriva i kada je doživio najveći neuspjeh, kom SPC zvaničniku je zamjerio kada je pričajući o donacijama prećutao njegovo ime, kako je preživio suđenje i dočekao oslobađajuću presudu, ali i kako je doživeo Đinđićevo ubistvo.