Pod režimskom stegom i barjakom opsjednutosti

0
118
Foto: EPA

Dobro jutro! Danas je državni praznik Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave (SJSNZ), Srbija i bosanskohercegovački entitet Srpska obeležiće ga, između ostalog, okupljanjem nacionalno svesnih Srpkinja i Srba, te svih koji se tako osećaju, a, sticajem nesrećnih okolnosti nemaju genetske predispozicije za to. Na Savskom trgu, podno spomenika Stefanu Nemanji,  govoriće Aleksandar Vučić i Milorad Dodik i patrijarh Porfirije. Član Predsedništva Bosne i Hercegovine već je kazao da će Srbi uskoro živeti u jednoj državi.

Piše: Bojan Tončić za Al Jazeeru

Veselje se, kao u pesmi Mire Alečković, “širi na sve strane”, program navežban, pogotovu probijanje zvučnog zida iznad grada (nije baš, samo je bilo mnogo glasno i uznemirujuće) i saobraćajni kolaps, za glavna čuda zadužena Vojska, mesto radnje Kalemegdan. Biće na proslavi aviona, odbrambenih dronova, defanzivnih helikoptera, od kojih će jedan, biće to i kreatvni lajt – motiv hepeninga, leteti nad gradom sa zastavom na konopcu. Nije to svako mogao da smisli (podseća na Vučića, to je valjda i cilj). Vijoriće se srpska trobojka ko američka na Mesecu, zasviraće trubačka legenda Dejan Petrović, višestruki pobednik Sabora u Guči, sa svojim big bendom pesmu “Pukni zoro”, a nastupiće i najrespektabilniji segment srpske Vojske, Orkestar Garde (ovo je za ozbiljno).

Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom (i u Srbiji i u RS), već se emituju spotovi u kojima glumac Petar Božović i dramski pisac akademik Dušan Kovačević, poručuju, onako, neke podrazumevajuće, ujedinjujuće stvari. Božović, sav u crnom, ko da nije praznik, citira iz darkerske košulje vojvodu Živojina Mišića: “U smrt, samo ne stajte. Sa nepokolebljivom verom i nadom, napred u otadžbinu.” I poentira: “Srpstvo je vaskrslo. I naša trobojka se zavijorila u svim slobodnim srpskim zemljama. Ljudi, isturite zastave na prozore!”. Sa sve crnom šajkačom na glavi; umetnička sloboda, taj se kostimografski biser danas ne može videti ni na sa'ranama u Srbiji, a verovatno ni u susedstvu.

Dobro, pa kome bi zasmetalo još malo smrti, ove verbalne, mitološke.

Ima li ko normalan

Kampanja državna, da narod isturi zastave kroz prozor. Ovde zastanimo, da udahnemo. Toga se, dakle, neko setio (nije to predsednik), neko je to platio, neko plaća emitovanje (slavljenici, naravno, ceo narod, takav je red). Kratko preispitivanje: usred pandemije korone sa 25 do 28 mrtvih dnevno, i pedesetak posto vakcinisanih građana, oko šest hiljada zaraženih svakog dana, imamo kampanju za isticanje zastave na prozor. Da, pa šta.

Dobro, možda je trebalo malo podstaknuti nevakcinisani živalj da, nakon isticanja zastave kroz prozor, primi vakcinu, ali, ovo je stanje stvari.

I kad smo već kod vakcinacije, prošle godine je praznik Dan SJSNZ utemeljen na konsultacijama Visokog saveta za saradnju Srbije i RS u Beogradu. Nije bilo slavlja, prošle godine je virus divljao. Ove je možda još gore, ili će biti. Bolnice se pune, lekari nariču, preklinju, kažu da će biti sve gore. Ali, valja proslaviti.

Još malo zvaničnog programa svesrpskog veselja, biće na Trgu Republike defile konjice, različitih “ustaničkih” izvedbi kulturno-umetničkih društava, ispred Vlade Srbije će neki oficir predati raport opravdano odsutnom vojvodi Mišiću, a u pet popodne će biti ispaljene topovske salve s Kalemegdana.

Malo neuobičajeno, u program proslave uvršteni su i parlamenti Srbije i RS, čiji će zadatak biti da izglasaju identični zakon o ćirilici. Kakav spektakl.

Beograd će na zgrade institucija okačiti državne trobojke (to su one s grbom i orlovima raščepljenih kljunova), a stanovništvo je pozvano da kroz prozore isturi zastave, kolokvijalno nazvane “narodnim” (bez peradi).

I, biće još veselije, gde je jedan praznik (Dan SJSNZ), može i drugi – Dan tradicije. Zapravo, reč je o, kako je saopšteno, “manifestaciji”. U njoj će učestvovati igrači, pevači, svirači narodnih instrumenata, kulturno-umetnička društva u narodnim nošnjama. Pa kad se to veselje pomeša u glavnom gradu, kad krene cika, vriska, suze radosnice (stvarno je nepatriotski pominjati kovid i mrtve) – srce da prepukne od nacionalnog ponosa. Zapevao bi Arsen, da je kojom srećom s nama (“Tonuo je brod uz glazbu/U magli je zvono tuklo/Mogao sam da se spasim/Al’ me nešto na dno vuklo”).

Jeftina igračka za zapušteno dijete

Nije kraj, svako bi morao da u kući ima zastavu (negde, u špajzu, sa božićnim ukrasima i neupotrebljenim kašikarama), ko se nije potrudio, zna gde ima, dele se u ispostavama SNS diljem Srbije i u glavnom gradu, ko dolazi, može da ponese i spisak sigurnih glasača, ali nije uslov.

Dođosmo do zastave, ljudski je da pojedinci i, ispostavlja se, i kolektiviteti, slave ono što nemaju, u ovom slučaju jedinstvo i slobodu, a pokazuju ono što imaju, zastavu. Zašto nacionalnu? Zato što sve nacionalno ima težinu, poput Vučićevog svakodnevnog vanrednog obraćanja naciji, i podrazumeva da se zajednički neprijatelj multiplikuje, na šta Srbi odgovaraju homogenizacijom. Oko Aleksandra Vučića. Uzavrela je nacionalna svest, svedočimo kolektivnoj opsednutosti koju su dosad skupo platili ponajviše susedi opsednutih.

Šta su u ovom slučaju zastave, i šta se njima obeležava? Svojevrsna domanovićevska danga (za mlađe, pečat na čelu podanika) obeležje pripadnosti, vlasništva režima; istaknuta na kući znači da u njoj žive Srbi patriote po režimskom ukusu i, što je znatno važnije, da u kućama koje ne ističu srpski barjak ne žive Srbi. Da žive nesrbi. Da žive oni koji su protiv režima. Izdajnici, nepatriote.

Podseća, utoliko, srpski prozor s trobojkom na jednu gotovo zaboravljenu nalepnicu, iz devedesetih godina prošlog veka. Na njoj je bio tigar, lepila se na izloge beogradskih trafika i dućana, servisa, butika, berbernica koji Željku Ražnatoviću Arkanu plaćaju reket. Ko je imao tigrića, nije morao da se, za izvesnu, svakako socijalno prilagođenu svotu, boji različitih inspekcija i poreznika. Suštinski, time se samo izbegavao posrednik, budući da je u vreme agresija na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, Arkanova banda kriminalaca, poznata kao Srpska dobrovoljačka garda, finansirana iz državne kase.

U ovom slučaju, zastava je presudni homogenizujući artefakt, jeftina igračka za asocijalno, vaspitno zapušteno dete, amputiranog odnosa prema moralnim normama, lišeno osećanja odgovornosti i empatije. Isflekani, ofucani komad tkanine ispod kojeg se poslednjih decenija najčešće sakrivalo zlo.

I nikakve veze to nema s ljudima koji su se borili za slobodu i njihovim znamenjima.

Eto veselja, Srbija igra i peva, lete avioni, helikopteri, dronovi, zmajevi, imaju Srbi puno nebo aviona, tek će da kupuju, kaže predsednik, još da je Novak pobedio, kupili bi i defanzivni, odvraćajući nosač aviona.

Izvor: Al JAzeera