Nisu mene preksinoć iznenadile srpske i četničke zastave. Ta ikonografija je valjda nešto što je bilo sasvim očekivano u slučaju Milatovićeve pobjede. Ili, bolje reći, u slučaju Đukanovićevog poraza. Jer, opasani redenicima sa šajkačama i kokardama na glavama, oni nisu slavili pobjedu prvog već poraz drugog.
Piše: Alek Barović | Portal Analitika
Slavili, jer misle da odlaskom Đukanovića nestaje i Crna Gora, Crnogorci, Bošnjaci, Muslimani, Albanci, tj. sve muke vaskolikog srpstva itd. Ne, neće nestat Crne Gore. Ni Crnogoraca, ni Bošnjaka, ni Muslimana, ni Albanaca. Što se muka vaskolikog srpstva tiče – o jadu ćemo vas zabavit, tek.
U stihovima dr Iva Jovićevića napisanim 1919. godine, kaže se:
“Sloboda je Crne Gore
iznad kralja, iznad svega,
živjela je ona prije,
a živjeće i posle njega”.
U njima je odgovor ovima koji misle da vezuju sudbinu Crne Gore za Đukanovića. Crna Gora je iznad svega toga, smrtnih ljudi, partija, crkava i organizacija. Crna Gora je vječna i neuništiva. I mnogi su prije mislili da su sa njom zavšili za sva vremena, pa evo je ona na isto mjesto đe i vazda, a njima se ne zna ni groba ni mramora.
No vratimo se temi. Nije mene iznenadila četnička ikonografija. Urnebesan mi je bio pokušaj predstavnika Pokreta Evropa sad da isceniraju slavlje zastavama Crne Gore i Evropske unije. Gomila novih zastava tek izvađenih iz celofanskog pakovanja i nataknutih na katarišta vijorila su se uz baklje ispred partijskih kancelarija. Tek onoliko koliko je potrebno da se napravi par snimaka i fotografija, da se pušte po mrežama i zakite naslovnice nazovi medija koji ih je ”iz petnjih žila” podržavao.
Divnog li gesta, samo lažnog. Da se pošalje poruka u svijet, kako oni žele Crnu Goru i Evropu! Ajde? Stvarno?
Suludo je da sad pričam kako je nemoguće nekoga ubijediti u to. Ubijedili su dobar dio Crne Gore, mojih prijatelja i rođaka u čije crnogorstvo ni kapi ne sumnjam. Zaboravili su ti moji prijatelji i rođaci do kojih granica ide podmuklost četničke ideologije. Upravo za njeno ostvarenje bili su potrebni i oni, neki zavedeni, a neki i iz dobre koristi.
Mnogo se može naučiti iz fenomena zastave ”iz celofana”. Bilo je toga i na ovu bandu đe sam ja. Nažalost, istina je. Mada, većina tih što su ”mavali” zastavama iz celofana dok su bili članovi DPS-a, danas to rade i kao članovi PES-a. Tek otpakovane neispeglane zastave ostaju.
Davno je utvrđeno da je u Crnoj Gori izdaja velika konstanta. Nebitno čega, samo da se izda. Kad nije bilo svađa oko politike i sličnih stvari, onda su izdajali zbog drugih stvari. Kad se sindromu izdaje doda i elemenat zastave ”iz paka” onda dobijamo jednog prosječnog crnogorskog koritaša, koji se uvijek priklanja masi. Nebitno je li ta masa Slavkova, Milova, Ristova ili Jakovova. Masa je masa, a takvi se osjećaju jaki u masi. Jednostavno, ne postoje kao individua, kao pojedinac. Gnušam se takvih. Možda je to i razlog moje nemogućnosti da imam bilo kakvu partijsku karijeru.
Što se tiče Đukanovića, to jeste jedna čudna sudbina. Izdao ga nije samo onaj kojem nije ništa valjao u životu. Glasali su ga listom oni koji su se borili protiv njega na početku devedesetih. Oni o koje se njegova partija dobro ogriješila. A oni koji su se kvalitetno ”naplastili” tokom njegove vladavine, podmirili i sebe i sve svoje, zakučili stanove, moglo im biti da ne kucaju račune, da uzurpiraju državnu imovinu, ne odgovaraju za razna “djela“ i tome slično, takvi su se sinoć pjanili uz nacističke stihove.
I neka su. Svako svoj obraz brani. Nažalost, u Crnoj Gori obraz je postao jeftin. I najžalije mi je što narod ođe slabo pamti. Možda je i to neko prokletstvo.
Naučio sam od đeda, jer on je često govori, uzrečicu: ”Najgore je što se znamo”. Pa jednoga dana kad im mrkne, kad se ovaj jad završi, kad razvedri iznad Gore Crne, kad pobrišu fotografije i snimke pjevanja četničkih pjesama, trobojki, Rista i Jovana… svi će oni nazad i oprostiće im se.
I opet će da zaduže neke nove neotpakovane zastave da njima mašu. Meni će zbog pamćenja i tuđe sramote biti muka, ali… To je Crna Gora.
Izvor: Porta Analitika